Volim da mislim da svako ima u prostorijama duše, dve specijalne fioke : “ Fioke snova i jednu, onu od kajanja ... “ i to hiljadu puta u mislima ...
Tokom godina, čin otvaranja fioka postaje sve manje poznat, kao da će tanka rđa da blokira naše ruke ... Snovi ponekad ne izgledaju bledunjavo, postaju transparentni za sve ono što bude nevidljivo a fioka snova se čestim otvaranjem polako ... i uvek polako izliva, bez nas ne shvatajućih, na žalost otvarača ... Dešava se tada, da jedan dan za nalet vetra, sastanak, osmeh, fioka snova ponovo i iznenada, iz misterioznih razloga donoseći odjeke snova ... nije ni živela već to behu, samo naša snoviđenja izgubljenih u morima reči ... Ili možda zato, što je u tim trenucima ona konačno vreme da se skrasimo i udomimo ... U tim trenucima istine o nama, zaista je važno da se zaustavi.
Odvojite malo vremena da pogledate u tu fioku snova u kojoj je važno, da se prepozna da postoji glad za emocijama, vrati malo pravog sna i ponovo se otvore te margine iznenađenja ... da je sve to možda bez nas nestalo iz naših života .... previše tiho ...